Plačem u mom malom svetu
Plačem u mom malom svetu, stisnuta uz nešto toplo i mekano s leđa. Plačem u ovim sigurnim zidovima dok mi se u očima skuplja neka magla, tanka, vretenasta. Ponekad se skloni sa kraička oka, veoma kratko i dopusti mi jedan kratki pogled kroz prozor sigurne kuće. Dovoljno da zaživim na neko kratko vreme. Koliko lažnih slika, koliko predstava, mi pokazuje ovaj tužni, sigurni prostor. Mnogo je toga u ovom malom svetu koji se trudi da me osvoji, da me učini svojom, ipak skroz nesvesno ili dobronamerno u svojoj suštini. Gledam boju i ne znam da li je siva ili ljubičasta ili plava ili maslinasto zelena. Takav je ovaj svet. Ja vidim okove, u stomaku mi kjuča košmar od prošle noći. Kad je košmarna noć ne želim da se probudim, kad je košmaran dan, trudim se da ne zaspim. Znam i zašto. Neću da pobegnem, već da odem, i to tako da ceo svet zna kako i zašto sam otišla. I da svi to shvate. I da im se oči napune suzama. Jer sam to zaslužila. Jer su to oni zaslužili. Hoću da svi ponovo krenemo tamo gde ne znamo šta će nas zateći. Da se uzbudimo, da drhtimo možda za samo jedan trenutak. Posle njega možemo i da propadnemo. Posle kritičari i analitičari mogu da nas kritikuju po nacionalnim televizijama. Neko će uvek razumeti. I za hiljadu godina.