Across The Universe

Nekako je ispao kraj priče tek sad sam videla.

Znači...

KAO U SNU- kraj priče

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Zar je prošlo već pola sata? Nije važno, mora da ga stigne. Istrčala je napolje, ali mladića nigde nije bilo. Videla je da on izlazi dok se ona oblačila. Nestao je. Nemoguće. Morao je da vrati klizaljke, možda je još unutra. Nije. Izašla je napolje. Bilo je hladno, a ona je zaboravila šal. Stala je. Osetila je potmuli bol u stomaku. Sela je na ledene stepenice. Osećala se tako loše zbog svega. Šta je uradila? Boji se, hladno joj je i sama je. Sedi na hladnom betonu. Kako je stigla do ovde? Povredila je drugaricu, ispala budala pred mladićem bez razloga, pratila ludog čovečuljka po nepoznatom kraju, izmislila tetku... Sve zbog onog ludog sna. Sve zbog nade koja se pojavila na njegovom kraju. Zbog starice koja je povikala: Živi! Zbog  samoće i dosadnog života koji je zaista podsećao na hod po šinama sa miševima koji grizu noge. Jer to je taj isti bol. Mlada je, a samoća je gricka poput malih glodara.  To više ne može da podnese. Zaplakala je. Prvi put od početka ovog lošeg perioda. Kako je moguće da se ranije nije ovako ispraznila. Prija. Glasno je jecala, uvila se u malo klupko i osećala se usamljenije nego ikada. Čula je korake ljudi koji silaze niz stepenice sa njene leve i desne strane.

Sedela je tako, ni sama nije znala koliko dugo. Bolela je glava i grlo. Neko vreme ni o čemu nije razmišljala. Uvek je bila luckasta, ali je sada prevršila svaku meru, razboleće se. Već se osećala malo bolje, i taman kad je htela da podigne glavu iz krila spremna da otvori oči, ustane, pođe kući, pa tamo razmisli o svemu, osetila je neku toplinu. Neko joj se približio, seo pored nje i obgrlio je toplom rukom. „Marija, jesi li to ti?“ Podigla je glavu, a naduveno lice joj se ozarilo: „Hej!“. Čvrsto su se zagrlili na stepeništu. Starac ih je gurnuo štapom: „Može li da se prođe?“.  Ustali su i pomerili se sa strane i dalje pripijeni jedno uz drugo. Zatim su shvatili da su se prvi put u životu dodirnuli, a kamo li zagrlili i prasnuli su u smeh udaljivši se. Oboje su bili iznenađeni ovakvim susretom kada su se setili kako su se oprostili. Neko vreme su se gledali, pa se opet glasno smejali.

-          Izvini zbog ovoga, rekao je kroz smeh

-          Ma kakvo izvini, ništa bolje mi se nije desilo ovih mesec dana

Ona je bila nasmejana, njemu su oči sijale. Bez reči, gledajući se složili su se da se nešto značajno promenilo od njihovog predhodnog susreta. Marija je morala odmah da ga pita:

-          Bio si u Luvru?

-          Da, setio sam te se kod impresionista, rekao je, misleći kad bi samo mogla da zna koliko je se puta setio. Vidi samo taj pogled, obasjava ceo svet, rekao je u sebi. Počeli su da hodaju niz ulicu, ni sami nisu znali gde

-          A, zašto si plakala, Marija, presekao sam se kad sam te video onako crvenog lica na zaleđenim stepenicama.

-          A, to. Pričaću ti. Znaš, ne bi sad baš o tome.

-          Nema problema.

-          Ali, sad mi je mnogo bolje, rekla je pogledavši ga dugo. Njemu je bilo tako vruće na minus osam sa mokrim nogama.

-          Biće ti još bolje kad odemo na neko toplije mesto.

-          Slažem se... A, šta si ti radio u ovom delu grada, tek si se vratio sa puta?

-          Došao sam po brata koji je bio na klizanju, ali mi je pobegao.

Marija je stala, a i Andrej za njom.

-          Jel ti nekad sanjaš miševe u kavezu?

-          Da, otkud znaš? Sanjam ih već godinu dana, nasmejao se Andrej u čudu.

-          Ma, onako te pitam, rekla je Marija, uhvativši ga za ruku i naslonivši mu se na rame.

Nastavili su da pešače.

 

 

Evo došla sam na ideju da napravim blog, jer sam obično puna reči, a ne mogu baš da pričam sve vreme. Neću se predstavljati, nema potrebe. ;)))

Možda bih za početak mogla da objavim neke od mojih tekstova, ili možda, najbolje, moju prvu i jedinu potpunu priču koju napisah pre oko godinu dana. 

Volela bih da čujem i vaše komentare :)))))))

  Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Kao u snu

 

 

Umrećeš, isto kao i svi koji znaju ili ne znaju da je svet koji smo stvorili nešto poput loše urađenog zadatka, gde je sve teže verovati. U jedno ti uvo šapuće đavolak: „Život: niz krugova, kao u košmaru, kavez za životinje, na početku primamljivog izgleda luna parka. Posle nekog vremena svako shvati da  se krugovi na ringišpilu ponavljaju i da se nikada neće zaustaviti, do smrti. Tužnog li saznanja!“... Na drugom ramenu ti sedi anđelčić:“Otkud ti pravo da ne veruješ, zašto pričaš o svetu koji ne poznaješ u potpunosti, otkud ti pravo da odustaješ kad si dobio život? Ovde si, živ si, a šta ako odeš verujući da je život košmar i propustiš nešto što nisi video. A, šta ako ustvari nisi ništa video!?“ Sve u šta smeš da veruješ, ispada veliki, džinovski, kao univerzum, ZNAK PITANJA. Istražuj, ali ne zadržavaj se suviše na jednom mestu. Misliš da je život košmar. Probudi se!

1

San je čudesan. Možeš pružiti ruku i dodirnuti jednu iskrivljenu stvarnost, svet podsvesti sa drugačijim pravilima. Drugačiji i čudni svet, što pre svega Marija želi za sebe . Ona voli snove. Pružaju joj donekle ono novo što traži. Rado nastavlja san ujutru dok se tušira, razvija priču i trudi se da je uobliči. Sanjiva obazrivo hoda po kući postepeno odvajajući san od jave. Kako je dugo htela da joj se u snu javi neki jasni znak. Teško je reći šta je očekivala. To ni ona ne zna sa sigurnošću. Nešto što bi mogla da poveže sa stvarnošću, tako da ga ona protumači sa nekim smislom. Onda bi  konačno mogla da počne da veruje. u nešto za šta inače nema hrabrosti. Sanjala je nešto čudesno prošle noći, što je bilo dovoljno da je okuraži za razne poduhvate.

Marija hoda ulicom. Po mnogo čemu liči na ulicu paralelnu onoj gde ona živi: široka je i ima šine za tramvaj. Međutim kuće su drugačije. Ovo je ipak neka nova ulica. Ona hoda po šinama, A oko nogu joj se motaju tri pacova. Trčkaraju za njom i grizu joj prste. Jako joj je neprijatno i oseća svoje suze na obrazima. Ubrzo se čuje zvuk groma i kiša počinje da pada. Kako ju je prijatno pokvasila, a onda... Pa da, počelo je da je boli grlo, jer je kiša hladna, a ona je još rovita od gripa. I dalje hoda sa pacovima na nogama i kao da tužno jeca, kad je odjednom stala. Pred njom stoji ćelavi patuljasti čovek, a iza njega su vrata. On stoji spreman da joj naudi, gleda je pohotno, skida kaiš. Gleda u zastašujućeg čoveka, bez i trunke straha. Šta više, njegove oči su ipak tople, a možda može da je oslobodi pacova. Prilazi mu uplakana i izgovara mnogo glasnije nego što je očekivala, PREDAJEM SE!  Odjednom njegovo lice nestaje ispred nje.  Zamenjuje ga stara žena, koja je kako je Marija izgovorila ove reči otvorila vrata, izbečila oči ka njoj i vrisnula. Ćelavi čovek je pao i pretvorio se u pacova. Žena ju je gledala. Lice joj je bilo izobličeno iznad svake granice. Bila je luda. Njen pogled je vrebao, kao i zadah i dugi oštri nokti kojima ju je uvukla u neku šarenu sobu osvetljenu raznobojnim neonkama. Širok osmeh joj je otkrivao prazna vilice. Šaputala joj je u uho: „Ti si nova. Živećeš ovde sa nama. Mi smo sve stare, ali smo mnogo zabavne.“ Sledio je još jedan vrisak. Marija je gledala oko sebe. Očigledno je bilo mnogo starih žena sve su bile našminkane i obučene u njenu garderobu. Jedna iz ćoška sobe kao da se trudila da joj nešto kaže, izgledala je najluđe. Bila je skoro gola, lica celog ofarbanog karminom. Vrisnula je:“ Beži, dušo! Živi“, žalosno je kriknula, a soba je zasmrdela na jeftini parfem, jer je razuzdana monahinja prskala okolo, Živi, molim te! Četrdeseta simfonija je zasvirala, svi su počeli da plaču.

Marija se probudila. To je bio alarm. Osam je sati.

Prvi čas, matematika. Profesorka bi se uklopila u onoj šarenoj sobi. Ali kako se ovako dobro seća celog sna, od početka do kraja? I šta bi trebalo sve ono da znači? Glupost, kao i svaki drugi san, nema nikakve veze sa životom, zaključila je. Ali, često se seti pacova, patuljastog čoveka, lude starice, podivljale monahinje. Rekla joj je da živi. Bila je u pravu. Te noći je devojčica malo teže zaspala nego inače. Po prvi put se malo uplašila mraka, ali to je bilo sve. Te noći nije ništa sanjala, sutra, ponovo običan dan.

Ali prolazilo je vreme. Vreme koje je provodila sama izbegavajući dosadne drugarice, slabo slušajući profesore, u svađi sa roditeljima zbog loših ocena. Mrzelo ju je da čita knjige, što je najgore i kompjuter se pokvario i nije mogla da gleda reprodukcije svojih slika niti da sluša muziku. Na telefonu je imala tek nekoliko pesama zbog male memeorije, a ni slušalice joj nisu radille. Samosažaljevala se. I, stvarno, imala je loš mesec

A, da. Postoji jedan drug. On je poznat po tome što je samo drug, ali i jedina osoba s kojom Marija razgovara. Naravno sve se namestilo protiv nje i prkosilo joj, tako da je i jedini prijatelj otišao na deset dana u Pariz sa klubom Ujedinjenih nacija.

Počela je da se plaši i da se povlači u sebe. Nije živela, samo je preživljavala i još od onog užasnog sna, baš se ništa nije desilo u njenom životu.  Postala je tužna, nervozna, a nije mogla da veruje da ne postoji zaista niko ko bi mogao da joj pomogne ili neko kome treba njena pomoć. Samoća je tako prazna i mračna, kao dug podmukli bol. Možda hoda sa pacovima na nogama, možda je to to. Kriza. Kad bude stigla do čovečuljka moraće da se preda. Onda će ući u užasnu prostoriju, a zatim... Zatim će ponovo da čuje onaj vrisak:                      „ Živi!“. Nada! Evo nade, evo sunca! Živi! Tada će doći vreme za nešto novo. Konačno! Ali, sledeći put kad bude čula te reči, mora da zna šta hoće da uradi. Mora da svojom snagom porazi ovaj monoton i dosadan život. Ono što joj treba je tu negde.  Mora da traži.

Marija je ponovo legla  moleći san da joj da neki mali putokaz. Snovi...

2

Poznat miris zime, zvuk tramvaja i autobusa, i aktuelna muzika koja dopire iz obližnjeg kafića. Ulični svirači, mlad svet, žene sa bebama. Sve to krasi Knez Mihajlovu ulicu u subotu u podne. Oblačno nebo difuznom svetlošću obasjava Narodno pozorište, Filozofski fakultet, česmu, Ruskog cara, ekran koji prikazuje jeftine reklame, raznobojne kape i jakne koje se kreću po ulici. Ka trgu lagano korača jedan momak. Nema baš ništa čudno vezano za njega: maslinasti đubretarac, crveni kapa i šal, neke dobre farmerke, neupadljive cipele, nestvarno lutkasto lice, kao izvajano od strane nekog kič majstora, obrijan, sređen, mirišljav. Hod mu je nonšalantan i veseo, kao da zbog nečega likuje. Kad tad se osmehne, pojuri golubove, a par devojčica se osmehnu i stidljivo okrenu glavu za njim. Sladak mladić. Stao je na stanicu, a dvadesetšestica je odmah došla i to ona nova u kojoj je dobro grejanje. Za pravo čudo bila je skoro prazna i bilo je mesta za sedenje, što je, zaista redak slučaj. Nasmejao se. Znao je da je danas njegov srećan dan. Sve mu je išlo od ruke od ranog jutra. Autobus se zaustavlja tako da prednje vrata staju tačno ispred njegovih nogu. Kakav dan! Unutra je toplo. On seda na prazno sedište do prozora, koje gleda ne dva prazna preko puta. Jedno popunjava vojnik, kome je, čini se, neprijatno i tesno u autobusu. Obrazi su mu crveni, a oči svetlo plave. Skida beretku i otkriva proćelavu plavu glavu. Prilazi devojka, „Samo malo“, vojnik se pomera da bi ona prošla na sedište do prozora. I ona skida svoju roze vunenu beretku, namešta divlju, gustu crnu kosu i uz glasan uzdah,na koji se okrenuo neki stari skockani gospodin, naslanja glavu na staklo. „ Kako može da nasloni tu divnu kosu na ovaj mutni i prljavi prozor“, pomislio je mladić preko puta nje. Na sledećoj stanici ušao je samo neki patuljasti čovek koga je vozač jedva video, pa samo što nije otišao ne pokupivši ga. „ Brže malo, ćelavi!“, dobacio mu je. Mladić je pomislio kako je to nekulturno i ustao, jer se, čovek, izgleda, baš zadihao. „ O, hvala, mladiću“, odgovorio je skoro iznenađeno. Čudan glas.

Tako su se vozili neko vreme, autobus se polako punio i uskoro je nastala gužva. Čuli su se neprijatni uzvici sa poslednjih vrata, a kako bi se vrata otvorila na stanici, u autobusu bi zavladala opšta panika i vika. Svi su bili nervozni, pa i ovaj što je do malopre bio veseo. Vojniku je bilo još više neprijatno, znojio se, a devojka je nepristojno zurila u patuljastog čoveka. Na drugoj pre poslednje stanice autobus se ponovo ispraznio. Vojnik je izašao, a momak je seo pored devojke koja se, nije mogao da ne primeti, unervozila po ulasku patuljka. A bio je čudan, to je istina. Kao da je računao nešto u sebi, mrmljao je u bradu. I povremeno je upirao, prilično neprijatan pogled u nju. Devojka je drhtala, mogao je da oseti, zašto, da li ga zna? Sigurno ga zna. Obazrivo je digao pogled ka čudnom čoveku. On ga je gledao, osmehnuo mu se, a onda klimnuo glavom. Devojka se naglo okrenula ka mladiću. I on ka njoj. Izletelo mu je, sasvim neplanirano: „Ne znam zašto mi klima“. Čovečuljak je coknuo iznervirano i prevrnuo očima: „ Pitao si da li me zna i ja sam ti rekao da me zna.“Glas mu je bio mazan i čudan. To je bio glas žene. Dečko je zaćutao. Svima je bilo neprijatno, gledali su u svoje cipele. Ona je imala lepe bele čizmice, baš ženstvene, čudak je mahao nogama kao dete. Potom je ustao, promrmljao: „Mi se znamo i vi se znate“ i izašao na predposlednjoj stanici. Devojka kao da je neko vreme naporno razmišljala, a onda ustala, potrčala i izašla u sekundu pre nego što je vozač zatvorio vrata. Patuljak kao da ju je čekao.Razmenili su par reči, a onda je ona otišla niz ulicu. Mladić je hteo da vidi šta će se desiti, ali su ovo dvoje postajali sve manji i manji. Pre nego što su se pretvorili u tačke u snegu iz brzog autobusa, patuljak kao da mu je mahnuo rukom da dođe. Bio je već daleko. Osvrnuo se i shvatio da je sam u autobusu. Prijatan dan, rekao mu je vozač dok je izlazio. Duvao je hladan vetar, a sneg je bio suv. „Baš prijatan dan“, pomislio je mladić pokušavajući da se seti svega što se desilo.

3

Andrej na prvi pogled vodi veoma jednostavan život. Ustvari, retko kad je iko uopšte dublje razmišljao o njegovom životu. Mama se brine da mu ne bude hladno i da nije gladan, tata da dobija samo najbolje ocene, brat mu nabacuje starije devojke. Uglavnom je zadovoljan. Nije mu teško da udovolji bilo kome. Voli da jede, na maminu sreću, nije mu teško da uči, a dobre ocene kao da mu padaju s neba. Sa devojkama tek nema problema. Ponekad izađe s bratom i uživa, ali i to ga u poslednje vreme manje ispunjava. Ima neke drugove.

 Ranije je uživao da se hvali pred njima, i važio je za nekog frajera u školi. Znao je da manipuliše ljudima, iako to ne voli da misle o njemu. Neko je vreme uživao u svetu gde je bio misteriozan i gde niko nije znao ko je, ustvari, on. Znao je da zadivi devojke svojim držanjem, da momke porazi samopouzdanjem. Ali za njega je sve to bila igra. Njemu je bilo dosadno. I jednog dana mu se sve ogadilo. Okrenuo se ka hemiji, i ceo treći razred gimnazije posvetio takmičenjima i raznim školskim istraživanjima. Čak je išao i u istraživački klub Petnica, proglašen za učenika godine i dobio neki novac za treće mesto na međunarodnom takmičenju. Novac je iskorišćen za opremanje školske labarotorije njegovom željom. Pokvario je vid i počeo da nosi naočare. Među društvom, odjednom je postao čudak, ali on to nije znao, jer su ga i dalje poštovali. Ako Andrej tako hoće, neka mu. Ali, odjednom, posle prvog sledećeg letnjeg raspusta, nije više mogao da uzme knjigu u ruke. Nije mogao da veruje da o nauci  više ne misli sa onakvim žarom kao protekle godine, a ne da ne može da ostane cele noći nad knjigom, nego mu je sve mučnije da uči, uopšte. Ono što ga je  nekada tako privlačilo, čemu je davao neprospavane noći, posle dva meseca odmora je dosadno, kao i sve ostalo. Mislio je da se to ne može desiti, ali ljubav se ugasila. Zbog letnjeg raspusta, ili ne, ili zato što se posvetio hemiji samo iz dosade.

Na kraju prošle godine bio je umoran, želeo je da se odmori na moru, ali tamo je upoznao zanosnu devojku, prelepu Crnogorku. Posvetio joj je celo leto, zaljubio se u nju. Iskreno je želeo da nastave i kad se on vrati kući, i to je išlo neko vreme.  Možda je slutio šta sledi, ali plašio se da pomisli na to.Jednom je samo dobio poruku gde mu je ona priznala da se zaljubila u drugog dve nedelje od njegovog odlaska i da je gotovo. Prvi put je bio na ljubavnim jadima i hteo je da ga hemija uteši, ali nije išlo. Ceo avgust je gledao televizior, spavao ili samo ležao, a tek kada je krenuo u školu u septembru, shvatio je da nije onaj čovek koji je izašao iz škole pre dva meseca. Nije znao gde se nalazi, nije slušao predavanja. Sve je bilo kao san. I izgledao je odsutno. Međutim, nikada sebi ne bi dozvolio da zbog devojke popusti sa ocenama. Tek to bi bilo poražavajuće. Učio je, išao u školu, čitao je i živeo skoro sasvim sam u svom svetu.To kažem jer  ima jednu drugaricu.

Nikad se ne viđaju van škole, ali na odmorima su uvek zajedno. Nisu previše otvoreni jedno prema drugom, pričaju o hemiji, o njegovim doživljajima iz Petnice. Ona mu priča o Van Gogu i o Dejvidu Bouviju. Žive u dva potpuno različita sveta koja su divno spojena njihovim prijateljstvom. Zajedno kukaju na dosadu i na besmislislenost njihove svakodnevice, kao i većina srednjoškolaca, ali razgovori su im prilično hladni i obazrivi. Bez puno emocija.Kažem obazrivi, jer je to obično tako u muško-ženskim prijateljstvima: oboje paze da ono drugo ne pomisli da oni žele više od prijateljstva, u isto vreme plašeći se da ono drugo to ne želi, a opet strepeći da se ne sprijatelje do te mere da kasnije ne može da se uradi nešto više, ako se poželi. Možda nije primetio da mu je to jedina drugarica pre januara, ali tada je otišao na putovanje na deset dana. To je bio poklon od oca za uspeh u hemiji od prošle godine, a i misleći da će ga tako razgaliti od burnog leta, uplatio mu je put za Francusku preko Ujedinjenih nacija. Tada je Andrej shvatio da ima samo jednog prijatelja i da je to Marija. Počeo je da misli o njoj na malo drugačiji način, i možda je stvorio uslov za nešto više dok se prisećao njenog brzog i nervoznog hoda,  živih očiju, nemirne kose. Ujutru bi prekoravao sebe zbog takvih misli, da li zbog nesrećne ljubavi od koje se još oporavljao ili zbog straha da je ne izgubi, kada su sada ovako dobri prijatelji. Međutim, dani su prolazili, svaki sve dosadniji. Bio je sve vreme sam, i sve češće bi se setio nje, onako, nehotice. Uveče bi se ohrabrio i smišljao planove šta će da uradi kad se vrati, a ujutru posle par sati sna se isto razuveravao, kao i pre pet dana. Jedino što je sada postojala razlika u tome što je i ujutru i uveče bio sasvim svestan da je do ušiju zaljubljen u Mariju, i sve sigurniji da ga ona gleda samo kao prijatelja.  Bio je sve očajniji, drhtao je pred Gogenovim slikama u Luvru, nije mogao da se koncentriše na hranu, na san. Kako se to dogodilo i šta mu je to trebalo! Na kraju ga je uhvatila groznica i ostao je u sobi poslednjeg dana. Vratio se kući mršav, sa gušoboljom i podočnjacima, na nesreću njegove majke i oca. Kad se vratio, brat mu je bio na klizanju, stvari razmeštene po maminom redu, zaudaralo je na cigare. Kao da je čuo neke glasove iz dnevne sobe, roditelji mu nešto govore. Zalupio je vrata sobe i pojačao Pink Floyd do daske.

4

Kada je Marija u subotu nesto malo posle podne, zadihana ušla u kuću, odmah se uhvatila svog dnenika:

Moram da pišem, moram nekome da kažem! Pa makar i sama sebi da napišem. Nikada nisam ispala ovako glupa! Pisala sam mnogo ovog meseca i žalila se kako ništa nisam sanjala, kako mi se ne ukazuje nikakav znak. Do vraga sa snovima! Ne mogu da verujem da me je onaj san onako zaludeo, pa sam skroz na skroz izgubila razum. Vraćala sam se danas iz grada u dvadeset šestici. Ja do prozora, pored mene vojnik, preko puta neki lepi mladić. Na terazijama ulazi ćelavi čovečuljak i seda preko puta mene. Pogledala sam ga u oči. Kunem su da su to bile te oči. Kako je moguće da izgleda sasvim isto kao čuvar onih vrata iz sna. Bila sam van sebe, bio je tako čudan i kadkad bi me pogledao. Isto onako. Drhtala sam. Autobus se napunio, ko za inat kad sam se dvoumila da li da pratim čovečuljka. I nisam sišla na svojoj stanici. Autobus se praznio, mladić je seo pored mene. Kako li je čudno sve izgledalo, kada je momak uporno posmatrao čas mene, čas ovog preko puta. A onda je patuljak njemu klimnuo glavom. Samo nas troje smo u autobusu, a oni se nešto domunđavaju, ne zna se ko je čudniji. „Ne znam zašto mi klima“, rekao je ovaj pored mene kao da mi čita misli. Ali patuljak nas je oboje pročitao, „ Pitao si da li je znam i ja ti kažem da je znam“, a kad je izlazio, „Mi se znamo, vi se znate“. Nisam razmišljala i izašla sam za patuljkom. Vrata su se zatvorila iza mojih leđa, obrazi su mi goreli, pogledala sam dole i on je bio ispred mene. Kao u snu. „Umalo da propustim svoju stanicu“, nasmejala sam se. On je pevrnuo očima: „Ma, nema veze, dešavaju se razne stvari“. Ludak. Okrenula sam se rešena da pešačim jednu stanicu, pa na autobus nazad. Slušala sam glasne otkucaje svog srca. Nikad se nisam osećala tako postiđeno i mrzela sam sebe. Poverovala sam da mi san pokazuje znake i završila sam prateći ludog čoveka po kraju koji ne poznajem. Pa šta ako je izgledao kao onaj iz sna. Možda sam ga ranije videla u autobusu i zaboravila ga, pa mi se njegov lik pojavilo jer se podsvest verovatno seća svih ljudi koje sam ikada videla. Mozak može svašta. A ja se ovako detinjasto zaludela. Možda zaista ludim od samoće i dosade. Moram da pomognem sebi. Ovakve stvari se više ne smeju ponavljati.

Konačno su popravili kompjuter. Obrisane su sve moje reprodukcije zbog virusa, pa sam ih ponovo skidala sa interneta. Trebalo mi je celo popodne. Kako bih volela da budem ženstvena kao Gogenove meleskinje. Kad bi samo bila tako snažna kao Degaove balerine... Moj jedini drug je možda sada u Luvru, na metar od izvora mog života. Sad će možda moći da voli umetnost bar pola od onoga kako je ja volim. Jedva čekam da ga vidim. Pomalo mi nedostaje, što nisam očekivala jer uopšte nismo toliko bliski. Pomislila sam, baš jutros, kako bi divno bilo da sam mogla da idem sa njim. Bila bi sa jedinim prijateljem kraj dela impresionista. Kako samo to dobro zvuči. Mogla bih da vidim pokrete njihovih četkica. Zaista bih videla te kratke i hitre pokrete. Sezanovo sunce bi mi obasjalo lice, osetila bih miris Moneovog cveća, produvao bi me burni Van Gogov vetar, pogledale bi me divne Gogenove žene, moje boginje. Šta bi pomislile o meni, a šta o Andreju! Rekle bi nam da živimo. Zašto se ponovo vraćam na onaj san?!  „Mi se znamo, vi se znate“. Ustvari me je mali čovek upoznao sa momkom iz autobusa. Dečko je lep na onaj način da bi mogao da reklamira neki parfem ili farmerke, najbolje neki gel za brijanje. Možda mu je previše sladunjavo lice, ali on se verovatno ne žali u ovim godinama. Devojke ga sigurno spopadaju. Sišao je na stanici gde živi Andrej. Poslednja stanica dvadeset šestice... Dobro, kad bi me znaci iz sna vodili, ispalo bi da je meni suđen ovaj maneken, a ja ne volim taj tip muškarca. Ali ipak se nešto dešava. Ne, ne, nije ovo ništa slučajno. Zaigrala sam neku čudnu igru sama sa sobom. Sama se nametnula. U svakom slučaju, ne treba da se plašim da je odigram do kraja. Došla sam do poslednje stanice dvadeset šestice i lepog mladića. Čekam dalji putokaz.

5

Marija je kasnije bila zahvalna na lepom momku iz dvadeset šestice, jer da nije bio toliko lep, sigurno ne bi nastavila sa ovom igrom i ne bi došla do kraja. Kao da se neko za sve pobrinuo. Ali o tome ćemo, isto, kasnije.

Marija se konačno nakanila pred kraj raspusta da ode na klizanje s drugaricom. Podijum je bio ogroman, ali su se klizači skoro gurali.

- Koliko sveta!

- O, užasa! Znala sam da ne treba da idemo... Marija, ja neću da se klizam.

- Ma hoćeš, nemoj da se šališ.

- Ali, izblamiraćemo se. Ja, uopšte ne znam da klizam. A neće ni biti naših brojeva klizaljki.

- E, već sam ih našla.

- Kako, nema.

- Pitala sam neke devojke koje su sedele malopre ovde. Idu da naprave još jedan krug, pa ćemo uzeti njihove.

- Ali...

- Obe nose trideset osam.

- Aha. Bravo.

Marija je zagrlila drugaricu:

-          Ne brini se sigurno nije toliko teško.

*       *       *

Andrej je otvorio prozor od sobe. Sada je cela ulica mogla da uživa u pesmi Poison od Alisa Kupera. Svi prolaznici su se okrenuli ka prozoru, uključujući i dva psa. Andrej se nasmejao i isključio muziku. Kako je moguće da nisu došle komšinice sa donjeg sprata. Morao je malo da prošeta, da razbistri glavu. U svom gradu je, možda će ga svež vazduh i poznate ulice smiriti. Izašao je, a u predsoblju su se njegova majka i otac raspravljali sa besnim crnoputim komšijom , koji se skoro doselio iz sela. Andrej je prišao, svi su se okrenuli ka njemu, komšija  je bio spreman da plane. „ Zaista se neće, ponoviti gospodine“. I bio je prilično ubedljiv. Znao je sa ljudima. Ovaj je opsovao sebi u bradu i otišao. Andrej je prvi put pogledao u lica svog oca i majke od kad je došao iz Pariza. Majka ga je gledala uplašeno, očiju mokrih od suza, otac ljutito i zabrinuto. Venecijaneri su bili rašireni. Kroz njih je sobu osvetljevala slaba beličasta svetlost. Bilo je baš mračno i tesno. Učinilo mu se da sve guta prostor, braon vuneni tepih i tapete, slike, bakini gobleni, regal, kristal, niski jednostavni luster, a njegovi roditelji su izgledali staro.Osetio se jako krivim i zagrlio ih je oboje.      „Oprostite mi što sam bio ovako neprijatan. Sve ću vam ispričati. Zaista je sve u redu. Uhvatila me neka mučnina u putu, bilo je užasno u autobusu. Sada samo želim da se malo prošetam na svežam vazduhu, a i uželeo sam se Beograda“. „Pustićemo te kada nam kažeš šta je bilo.“, rekao je otac. Andrej se veoma energično igrao sa rukavom košulje. Pukao mu je film, uzeo je jaknu: „ Sve je u redu, reći ću vam kad budem mogao, ništa se ne brinite. Verujte mi. Brzo se vraćam“... I izleteo je iz kuće. Jurnuo je niz stepenice, i bio je tu. Duboko je udahnuo i već se osećao bolje. Krenuo je u šetnju.

      *        *       *

Prvi put su stale na led, Marija i njena drugarica. Na početku je izgledalo nemoguće. Padale su pored ograde toliko često da su zaista privlačile mnoge znatiželjne poglede. Marijinu drugaricu je bilo sramota. Čas se histerično smejela, a zatim preklinjala da odu odatle. Posle određenog vremena mogle su bez ikakvih problema da klizaju pridržavajući se za ogradu i drugarici je laknulo. Prvi put je podigla pogled sa svojih nogu i leda, sklonila šiške sa čela i otkrila rumeno lice. Primetila je da obe ćute već neko vreme, što je njoj bilo izuzetno neprijatno i već se pribojavala da je Mariji dosadna i da je bila prinuđena da odluta u mislima, jer je njeno društvo tako nesnosno. Mogla je i sama da ode ne klizanje ako će ova samo da ćuti. Sigurno ju je pozvala da se ne bi sama blamirala. Međutim, Marija uopšte nije bila u toj priči. Verovala je da ćutanje zbližava ljude kao u Malom princu, a i bila je previše zaokupljena nečim što joj se učinilo da je videla na podijumu, pa nije skidala pogled sa njega.

-          Hajde da se odmorimo!

-          Važi, rekla je Marija pomalo odsutno

-          U šta gledaš?

-          Gledam u jednog dečka. Videla sam mu lice samo u jednom momentu među gomilom glava i učinilo mi se da ga poznajem. Sada pokušavam da ga uhvatim... Ali mi se čini da sam ga izgubila.

-          Aha...

-          Hoćeš samnom da ga nađem?

-          Ne, idem ja da nam kupim sokove.

-          Dobro, naćićemo se ovde za petnaest minuta, može?

Nije ni čula odgovor, odmah je krenula na drugi kraj sale, i dalje uz ogradu, mada se trudila da se odvoji od nje. Videla ga je na trenutak s leđa. Prepoznala je kaput. Ali to nije dovoljno, svako može da ima maslinasti đubretarac. Sve se bolje video, ali svaki put kad bi se okrenuo, neko bi stao ispred tako da ne može da mu vidi lice. Okrenuo se. Konačno. To je on. Našla je mesto gde je mogla sasvim dobro da ga posmatra. Bio je sam i izgledao je veoma usresređeno na klizanje. Pravio je divne krugove, bio je vešt i brz. Susreli su im se pogledi nekoliko puta. Na nekoga liči, mislila je Marija. Sela je pored izlaza sa podijuma da bi ga sačekala. Ne zna šta će da uradi kada bude prolazio, ali nešto mora, to je sigurno. I, evo. On prilazi klupi... Andrej! Sad zna. Pomalo podseća na njega, ovako spreda, iako Andrej nema ni približno tako feminizirano lice. Kao da mu je sestra, nasmejala se zlobno u sebi.

-          Ti baš voliš da piljiš u ljude, obratio joj se.

-          Nisam piljila, samo sam te prepoznala, pa sam se setila kako nas je onaj čudak upoznao.

-          Mi se znamo, vi se znate

Nasmejali su se.

-          Jel ga stvarno znaš?

-          Na neki način... Ustvari, samo iz viđenja. Ludi komšija moje tetke.

-          Tetke?

-          Da, išla sam kod tetke. Umalo da promašim stanicu, ranije nas je uvek tata vozio kod nje.

-          Nisam siguran da tamo živi. Prvi put sam ga video.

-          Ma, nemam pojma, viđala sam ga pored zgrade... Prepoznao me je, verovatno. Ti tamo živiš?

-          Da, u blizini. Pa, dobro, onda, drago mi je što smo se sreli... Ništa, idem ja.

-          Ćao

Polako se udaljavao. Marija je razmišljala da li da ga prati. Ne, bilo bi previše. Ali mora nešto da uradi. Unervozila se, noge kao da su joj same poletele i sve onako na klizaljkama, trapavo je dotrčala do klupe gde je mladić u đubretarcu skidao klizaljke. Sledećeg trenutka je stajala ispred njega, a on je začuđeno gledao u nju. Nezgodna situacija, kaži nešto,

-          A... Da li možda imaš neke košmare?

-          Kakve košmare?, rekao je iznenađen i pomalo uplašen.

-          Pa, na primer, miševi, starice, vrata, ovaj, na to sam mislila. Znam da zvuči čudno. Izvini, molim te.

-          Em... Moj brat sanja miševe u kavezu već godinu dana, ako ti nešto znači... Ti si baš neka čudna devojka.

-          Da, znači mi. Izvini, još jednom. Divno klizaš!

Mora da ode što pre. Ispala je budala. Mladić misli da je luda, a nije se čak ni raspitala o njegovom bratu. Miševi u kavezu... Vratila bi se da ga barem pita koliko često ih sanja. Godinu dana sanja miševe u kavezu. Pa, da! Ima smisla. Potrčala je ka svojim stvarima, ostavivši klizaljke ispod klupe. Tamo su bile samo njene stvari. Drugarica je otišla. Pogledala je na mobilni telefon. Zar je prošlo već pola sata? Nije važno, mora da ga stigne. Istrčala je napo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.