Nisam stavila kraj priče XDD
Nekako je ispao kraj priče tek sad sam videla.
Znači...
KAO U SNU- kraj priče
Zar je prošlo već pola sata? Nije važno, mora da ga stigne. Istrčala je napolje, ali mladića nigde nije bilo. Videla je da on izlazi dok se ona oblačila. Nestao je. Nemoguće. Morao je da vrati klizaljke, možda je još unutra. Nije. Izašla je napolje. Bilo je hladno, a ona je zaboravila šal. Stala je. Osetila je potmuli bol u stomaku. Sela je na ledene stepenice. Osećala se tako loše zbog svega. Šta je uradila? Boji se, hladno joj je i sama je. Sedi na hladnom betonu. Kako je stigla do ovde? Povredila je drugaricu, ispala budala pred mladićem bez razloga, pratila ludog čovečuljka po nepoznatom kraju, izmislila tetku... Sve zbog onog ludog sna. Sve zbog nade koja se pojavila na njegovom kraju. Zbog starice koja je povikala: Živi! Zbog samoće i dosadnog života koji je zaista podsećao na hod po šinama sa miševima koji grizu noge. Jer to je taj isti bol. Mlada je, a samoća je gricka poput malih glodara. To više ne može da podnese. Zaplakala je. Prvi put od početka ovog lošeg perioda. Kako je moguće da se ranije nije ovako ispraznila. Prija. Glasno je jecala, uvila se u malo klupko i osećala se usamljenije nego ikada. Čula je korake ljudi koji silaze niz stepenice sa njene leve i desne strane.
Sedela je tako, ni sama nije znala koliko dugo. Bolela je glava i grlo. Neko vreme ni o čemu nije razmišljala. Uvek je bila luckasta, ali je sada prevršila svaku meru, razboleće se. Već se osećala malo bolje, i taman kad je htela da podigne glavu iz krila spremna da otvori oči, ustane, pođe kući, pa tamo razmisli o svemu, osetila je neku toplinu. Neko joj se približio, seo pored nje i obgrlio je toplom rukom. „Marija, jesi li to ti?“ Podigla je glavu, a naduveno lice joj se ozarilo: „Hej!“. Čvrsto su se zagrlili na stepeništu. Starac ih je gurnuo štapom: „Može li da se prođe?“. Ustali su i pomerili se sa strane i dalje pripijeni jedno uz drugo. Zatim su shvatili da su se prvi put u životu dodirnuli, a kamo li zagrlili i prasnuli su u smeh udaljivši se. Oboje su bili iznenađeni ovakvim susretom kada su se setili kako su se oprostili. Neko vreme su se gledali, pa se opet glasno smejali.
- Izvini zbog ovoga, rekao je kroz smeh
- Ma kakvo izvini, ništa bolje mi se nije desilo ovih mesec dana
Ona je bila nasmejana, njemu su oči sijale. Bez reči, gledajući se složili su se da se nešto značajno promenilo od njihovog predhodnog susreta. Marija je morala odmah da ga pita:
- Bio si u Luvru?
- Da, setio sam te se kod impresionista, rekao je, misleći kad bi samo mogla da zna koliko je se puta setio. Vidi samo taj pogled, obasjava ceo svet, rekao je u sebi. Počeli su da hodaju niz ulicu, ni sami nisu znali gde
- A, zašto si plakala, Marija, presekao sam se kad sam te video onako crvenog lica na zaleđenim stepenicama.
- A, to. Pričaću ti. Znaš, ne bi sad baš o tome.
- Nema problema.
- Ali, sad mi je mnogo bolje, rekla je pogledavši ga dugo. Njemu je bilo tako vruće na minus osam sa mokrim nogama.
- Biće ti još bolje kad odemo na neko toplije mesto.
- Slažem se... A, šta si ti radio u ovom delu grada, tek si se vratio sa puta?
- Došao sam po brata koji je bio na klizanju, ali mi je pobegao.
Marija je stala, a i Andrej za njom.
- Jel ti nekad sanjaš miševe u kavezu?
- Da, otkud znaš? Sanjam ih već godinu dana, nasmejao se Andrej u čudu.
- Ma, onako te pitam, rekla je Marija, uhvativši ga za ruku i naslonivši mu se na rame.
Nastavili su da pešače.